E kad krene...onda zaista KRENE. Koliko jedna osoba ima energije za potrošiti na gluposti, rješavanje svojih, a i tuđih problema, na svađanje bez nekog ozbiljnog razloga, na stres i situacije koje ne možemo kontrolirati? E pa "Konjski Živci Award" ovog mjeseca ide meni.
Prvo, kako radim na brodu tamo i živim nekoliko tjedana mjesečno. Razboliti se kad si tamo je baš ono, pain in the ass. A tako je upravo sve i počelo. Ulovila sam neku gripu, koja mi je razorila sinuse, ali mi žene, snažne kakve jesmo, izgledajući kao zombi preživjela sam ja to.
Par dana kasnije, saznala sam da mi je jako dragi frend iz Zagreba bio ubijen – šok. Samo što sam počela dolaziti k sebi, pala sam niz stepenice i istegnula ligamente, naime, još sam bila na poslu. Pain in the ass second time!
Uff! Isti dan, mlađi brat završio je na operaciji slijepog crijeva, a on beba samo takva! Šta da vam ja sad kažem, već je opće poznata stvar da se muškarci i žene jednostavno ne mogu usporediti u takvim slučajevima, mi smo superwoman, a oni su superpapak. Mamica i juhica.
I tako sam ja stigla doma i imam 3 dana da se spakiram i iselim iz stana, kad moj tzv. dečko ima neke sebične i drske ispade. Ne, nema tu podrške ni pomoći. Ponovno – muško… Pa...moj muški mlađi brat stvara paniku i dramu nakon operacije – opet, a ja jadna ne znam kako da dođem k sebi od svega i kako da se organiziram?!
Plan mi je bio preseliti se u petak da bi druga cura mogla useliti u moj stan u subotu. Tražim ja kombi za unajmiti, i naravno, nema do nedjelje popodne! Okay, uzmem taj...sve pet. Stigla je ta nedjelja, idem tamo malo ranije da bih saznala da moram platiti skoro 3 puta više samo zato jer idem iz Švedske u Dansku kombijem. Naravno, muško mi je to reklo, ono koje je tamo radilo…
Ništa, otkažem ja to i nabavljam prikolicu! Preselim se, i sve ok... ono muško koje dejtam je i dalje u svojem nekom svijetu, ali moji živci se više ne živciraju oko toga... moj muški brat i dalje paničari i drami... a ja više ne mogu ni okretati očima koliko sam ih već puta okrenula.
Jedino muško koje zaslužuje pozdrav ovim putem je moj očuh, i hvala na pomoći oko selidbe.
P.S. Ja još vjerujem da tamo negdje ima i kul muškaraca, nemojte misliti da hejtam :-)
<3
Za se ostalo: Život u Kopenhagenu počinje... stay tuned!
