I tako to dođe, samo kreneš.
Nabaviš veliki kofer, spakuješ život u njega, sve lijepo posložiš i misliš - ok, sad mi je život sređen, sve je stalo u jedan kofer pristojne veličine. Ako ništa, nećeš plaćati za dodatne kilograme, ionako je sve smršalo pa si spreman za malu promjenu.
Promjenu zbog koje preletiš pola svijeta I tek onda kad si 12000 metara iznad zemlje i kad se sve zatrese, jebeš si sve po spisku i pitaš se - šta mi je to trebalo u životu .
Malo pogledaš oko sebe i vidiš da su ljudi oko tebe mirni, al' tebi se tad tako ne čini. Više si u fazonu,’’padaj jebo ti mater‘’ pa da završavamo s ovom epizodom, međutim, ne padneš nego preletiš i sletiš. I kad sletiš s onim životom od kofera opet poželiš da psuješu granicama nenormalnog, što kasnije i nastaviš, jer ti sve smeta.
Ali onda se u sekundi sve mijenja, počinje ti survajver u koji te prevozi čuveni žuti taxi iz filmova i počinje borba za opstanak.
Gledaš onako umoran kroz prozor i namješta ti se preumorni osmjeh na licu jer si bez obzira na sve srećan, zaboga preletio si pola svijeta da bi bio tu.
Vidiš oko sebe sve što si gledao godinama, sve ti je poznato samo ti postaješ nepoznat kao parce u velikoj jabuci.
Apple na sve strane, pored njega još gomila brendova svijetli toliko da ti se oči zasuze. Stvarno fascinantna rasvijeta u ovom Nju Jorku, pomisliš dok ti je u glavi samo jedno - kako da se dobro najedeš.
I onda nakon 45 minuta vožnje počinje show.
Takmičari izlaze u centru Menhetna.
Ulaziš u sobu i prvo pogledaš kroz prozor i u prepoznatljivom stilu kazeš - ‘’Id’u pi*ku materinu" stvarno fascinantno.
Presvučeš se i nakon 15 sati letenja kreneš Tajms Skverom i baš kao u filmu gledas u nebo, vidiš samo vrhove zgrada i prolaze ti sve scene koje si tu gledao. Kao da si pao s Marsa, osjećaj je takav.
I onda te savlada umor, al' više od želje da sve vidiš za jednu noć .
Sutra ustaneš kao vampir i pitaš se kako je to moguće. Uzmes kafu za ponjeti i otvore ti vrata od hotela u 7 ujutro, onako pospan imaš šta i da vidiš, million ljudi i žutih taksija.
Svi žure s kafom, cigaretom, i krofnom, samo eto tako negdje žure.Ti staneš pa kao kreneš i ti u tu žurbu. Ubrzo shvatiš da žure prema Starbaksu ili eventualno Mek Donaldsu.
Ja sam žurio da nadjem metar za sebe gdje mogu da pušim dok pijem tu kafu. Ipak sam stao na pogrešno parce zemlje, mogao sam da platim kaznu veću od količine love koju sam ponio sa sobom da mi se nađe za prvo vrijeme, ipak nisam. Panduru sam prodao priču da sam gluh i da ga ne čujem ☺.
Nakon toga kreneš u obilazak filmske ponude i razgledaš. Samo malo-malo pa se okreneš za nekom tebi neobičnom nuspojavom i prokomentarišeš nesto tipa ”jebo ti majku vid kakav si “. Međutim, shvatiš vrlo brzo da nenormalnog nema i da je sve normalno, ali provincijalski duh ti neda mira.
Vidiš da si počeo da žuris jer ti pare bezpovratno odlaze. Nakon jos dva takva dana prolup prestaje i Show se nastavlja. Nema vremena za padanje raspoloženja i nesigurnost, padneš, otreseš koljena i idemo dalje!!!
Dođe ti vrijeme za prvi radni dan, i tu priča počne. Upadaš u ogroman cirkus zvani Mek.
Milion ljudi unutra sa svih strana svijeta, jezik nema koji ne čujes i one koje nisi znao da postoje uopšte. I odmah provališ da oni uopšte ne gledaju samo svoja posla, sve ih zanima i 'ko si i šta si i odakle si…kako si obučen, kako se ponašaš, ma kao i nas o nekome apsolutno sve, čak i s kim se krešeš iza zatvorenih vrata .
Poslje prvog dana izadjes u sokun ubjeđen da ti to ne možeš i da nisi za to. Al' onda dan za danom shvatiš da je sve program napravljen tako i da maloumni mogu da rintaju tu.
A ti pošto si malo pametniji, vrlo brzo sve naučiš, jest da tokom procesa učenja od polulude izbotoksirane, ali presimpatične matore kineskinje dobiješ batina više nego od mame kad god pogrešiš u tome da li si stavio jedan ili dva krastavcica u čizburger, jer jebiga to je sve very ekspensiv. Da pri tome svemu svakih 5 sekudni čujes kako treba da budeš faster.
Nakon 5 dana ti pukne film i samo se opustiš, postaneš najbrži i onda si king of d kičen ☺. Pa počneš da se zajebavaš jer provodiš u toj kuhinji oko 15 sati dnevno… I kreneš da uživaš u plodovima tog rintanja, jer tad vćc sve znaš, samo ne znaš kad iza sebe pogledaš, gdje su te prošla 3 mjeseca?
Sve si video, poznate ličnosti, predstave, zgrade, ali ti nešto fali, prekid filma. Gdje sam ja u svemu ovome i gdje moj život, to počneš da se pitaš. U potpuno neprimjetno novom životu za kojim si došao, počne da ti fali stari, svakodnevni i dosadni.
Fali ti sve pa tamo neko bivši da noću plešeš i ljubiš na ulici… Liječiš se tako sto dragim ljudima kupuješ više nego sebi, al' onda i to čuveno peglanje kartica dosadi, nađeš se u situaciji da to možeš da si priuštiš i izgleda ne snađes se…
Dođeš do kraja, postigneš sve što si mogao da postigneš, i više od toga - živiš u prelijepoj kući nakon života u 15 kvadrata, međutim džaba, dom je samo tamo gdje ti je srce, svaki dan se rastaješ s nekim od velikog čopora savršeno kvalitetnih ljudi koje si ovde daleko upoznao. S nekim se nećeš vidjeti više nikada u životu, a s onima iz tvog regiona si postao blizak na poseban način…
Živ se čovjek na sve navikne, jer kako god, nama se ne može ugoditi i uvijek hoćemo nešto novo.
Tako i sad kad dođes do finala i kad imas ono po šta si došao, sanjaš samo o tome kako ulaziš u avion, vežeš pojas, stjuardesa ti poželi ugodan let, ne namještaš ništa, imaš presretan izraz lica jer si pobjedio samog sebe, letiš presretan u svoj dosadni svakodnevni zivot koji ipak najviše voliš.
Sve je to ipak život u kojem jednostavno - Show must go on!!!
Smrtovnice Osmrtnice
