Ovih dana smoren od ove zime, vučem se k’o prebijen po kući, a i šire.
Kad se udostojim da se dobro ubundam svom popratnom opremom izađem vani, a i onda mi hladan vjetar šiba u lice pa me natjera ka jednom jedinom cilju, pravac u kafanu!
Nebi mi teško, valjda kako mi je dosadno da malo odvojim uvo pa oslušnem šta se priča u novom jako finom, da ne kažem fancy baru u gradu.
Čekajući prijateljicu da završi sa snimanjem emisije, razgledam ja tako face oko sebe.
Svi neki prazni, raspoređeni u kategorije. Oni opušteni koji cirkaju svoju cugu ne obazirući se ni na koga oko sebe, oni u paru gdje ONA vodi monolog, a on čačka po telefonu ne pokazujući ni najmanji interes za priču svoje šta god da mu je!
One koji su kao neki umjetnici valjda šta li su te su u nekom svom svijetu i naravno tu su mi tik do mene fancy curice od 16 ljeta koje mi održaše lekciju u sekundi, gdje ja kao poslušan učenik naučih svašta nešto o ljudima oko sebe, a i naravno o svom novom-starom tako reći rodnom gradu…
Ko o čemu, kurva o poštenju...Ko o čemu, seljanke o Mangu ili nekom sličnom skotu...
Upute me skorojevićke pridošlice na to sta je bitno i značajno u ovom gradu, znaju imena i prezimena voditelja lokalne televizije koje već godinama gledaš na TV-u, ali te dupe boli kako se zove... Znaju koji lokali čuvaju "urbani duh grada" (‘bem te u urbani duh) i da istu haljinu, u kojoj te neko uslikao, ne smiješ obući dva puta.
Saznadoh nedavno i da butik interesante estetike i upitnog kvaliteta u centru Čarsije, poznatiji kao Maaango, predstavlja hram pred kojim ničice padaju, na svoja provincijska koljena sve te DAME tvrdeći da im se omakla samo po koja stvar da nije iz pomenutog svetilišta. Pitam se samo gdje li im stanu sve te hrpe platna "zvučnog" imena u iznajmljenim garsonjerama koje plaćaju gladnim ustima svojih, u zabiti zaboravljenih roditelja?
I kad to sve saznaš od cure koja ima 16 godina shvatiš da je sve otišlo u tri majčine.
Dalje posmatrajući tu masu ljudi oko sebe, primjetih da su svi neki rastrzani, svaka u prosjeku tri minuta bace pogled na telefon ili na neko drugo komunikacijsko sredstvo.
Poslije toga svi se nekako izobliče, jebote sve psiho do psiha, u svakom drugom od njih ima materijala za jednog Hičkokovog junaka punog strave i nekog uvrnutog humora. Uvrnut humor smo svi počeli da praktikujemo, jer nam je smiješno ono što je zapravo žalosno. Psiho u nama živi više nego ikad.
Ja čak i telefon nešto gasim u poslednje vrijeme, ubi me ova predostupnost svima u svako doba. Nekad poželim da niko ne zna gdje sam i da me ne može naći, ali mi ne polazi to baš lako za rukom.
Stvarno me ta konstantna interakcija sa ljudima nervira, nekad poželim odmor i od sebe samog, kamoli od svake budale koja me se sjeti, a sa kojom nisam u kontaktu još od prošlog vijeka.
Zločina na svakom ćošku, ali onih psihičkih.
Te priče koje slušam i vidim oko sebe ja zovem silovanje mozga, a sad zamislite da vas neko siluje svaki dan… Eto Džolijevoj još jedan scenario u glavi, samo da joj javim.
Fali mi kao ono nekad… samo malo duše, ništa više…
Taman ja završim svoju priču u glavi i na vrata bara u kome sam dođe moja prijateljica da popijemo koju.
Kad je sjela kažem ja njoj “stara provali slučajeva oko nas”, a ona zapali cigaretu uvuče dim i kroz vještačke trepavice baci pogled oko nas i kaže: “Ma ko im jebe mater svima, šta ćemo popiti “?
E to je ono malo duše, što mi je falilo.
“Konobar, daj dve vodke”!!!
Smrtovnice Osmrtnice
.jpg)
